Tuesday, November 10, 2009

ATRIBUTI AUTORITARNE LIČNOSTI



Strašne posledice nacističke ideologije tokom Drugog svetskog rata, proizvele su potrebu za objašnjenjem fenomena autoritarnosti.
Kako je bilo moguće da jedan narod centralne Evrepe učini takva zverstva, iznenadilo je ne samo Jevreje (koji iz Nemačke nisu emigrirali dok su to još uvek mogli, upravo zato što su imali poverenje u nemačku kulturu i prosvećenost), već i psihologe, koji su svoj dublji odgovor ponudili u delu Adorna i njegovih saradnika. Pedesetih godina XX veka oni su objavili definiciju autoritarne ličnosti, koju odlikuje devet elemenata:
1) Konvencionalnost (rigidno pridržavanje vrednosti srednje klase i njihovo rigidno održavanje);
2) Autoritarna submisivnost (nekritičko prihvatanje autoriteta i zavisnost od njih);
3) Agresivnost (pre svega u odnosu na osobe koje krše konvencionalne vrednosti, zalaganje da se kazne, prezru i odbace);
4) Antiinterceptivnost (neprihvatanje subjektivnog i imaginativnog i nesklonost ka bavljenju vlastitim doživljajima);
5) Poštovanje vlasti i pozitivan odnos prema njoj (identifikacija sa onima koji imaju moć, naglašavanje strogosti, discipline...);
6) Destruktivnost i cinizam (negativan odnos prema humanim vrednostima i uopšte odbacivanje humanosti);
7) Sklonost ka čestom korišćenju mehanizama projekcije (projektovanje u spoljni svet vlastitih nesvesnih impulsa, sklonost da se veruje da je svet pun tajni i opasnih stvari);
8) Rigidnost mišljenja i postojanje praznoverica i stereotipija (sklonost da se misli u rigidnim kategorijama i verovanje u mistične uzroke sudbine pojedinca);
9) Preterano interesovanje za seksualne nastranosti (njihovo osuđivanje, često pominjanje, lažno moralisanje).
ADORNO. T.W. FRENKEL-BRUNSWIK, E.
LEVINSON. D.J. and SANFORD, R.N., 1950

3 comments:

nexus said...

Adornova analiza nemačke moderne u Dijalektici Prosvetiteljstva, [nisam najbolje shvatio referencu, odakle je ovo sto si postovao?] iako veoma tačna i iscrpna, ipak nije uzela u obzir jednu važnu, političku dimenziju nemačke istorije, činjenicu da je nemački nacionalizam, kao centralni projekat, ili centralna tendencija evropske moderne, bio suštinski razveden od vitalnih aspekata Racionalizma i političkog liberalizma onako kako je ostvaren u Francuskoj i Engleskoj, a to je politička emancipacija plebsa. Nijedna buržoaska revolucija u Nemačkoj nije uspela: 1525, 1813, 1848, i najtragičnije, ona iz 1918. Razlog za to Tomas Man vidi u nečem specifično nemačkom, on to naziva Innerlichkeit, reč za koju nema adekvatnog prevoda ni na srpskom ni na engleskom ni francuskom, otprilike znači potpuna povučenost od sveta, samoorijentisanost, obožavanje prirode etc. Naravno ta je ista Innerlichkeit dala ono najvrednije u nemačkoj kulturi, Schuberta i uopšte nemački Lied, romantizam, Hegela, pa i Ničea. Ali je u političkom smislu bila fatalno ograničena prezirom prema zapadnjačkom liberalizmu anglo-francuskog tipa, to je ono čuveno nemačko Kultur versus Zivilisation, što je imalao katastrofalne posledice po svetsku istoriju. U Tomasovom celom književnom i vanknjiževnom opusu se mogu naći neprocenjive misli na ovu temu, jesi čitao njegovog Dr. Faustusa?? Ne znam da li znaš da se on od 1940. do 45. direktno obraćao nemačkom narodu preko BBC-ja u čuvenom Deutsche Hörer, to je moja omiljena youtube zanimacija ovih dana, obavezno pogledaj, ako se zanimaš za Adornovu analizu nemačke krivice, njegova prepiska i uopšte odnos sa Thomasom je veoma insightful jer otkriva tu razliku u pristupu između mislioca i umetnika koji su zapravo komplementarni ali sa bitno različitim akcentima...Tomasova konceptualizacija Innerlichkeita, iako lišena Adornove teorijske rigoroznosti, pogađa u nerv nemačkog bića i objašnjava njegovo kasnije insistiranje na Vergangenheitsbewältigung, ono što mi zovemo istina, odgovornost, pomirenje. Nažalost nemamo jednog Tomasa Mana već wannabe Tomasa Mana Dobricu Ćosića... jako sam srećan da se i ti sličnim temama zanimaš:).

Distorzirana Kuhinja said...

Hvala na odgovoru i odlichnom poentiranju, ja se neshto vrtim oko ove teme mesecima, pa sve u fragmentima neshto piskaram... jurim josh referenci, raspisacemo se mi josh ovde vidim ja...

nexus said...

Završili smo roman revolucije. Moramo započeti njenu istoriju, pažnju moramo usmeriti na ono što je realno i moguće u primeni naših principa, a ne na ono što je spekulativno i hipotetičko. Danas krenuti nekim drugim putem znači filozofirati, a ne vladati.
Napoleon

eto kako je počela politička, dakle, nacional-imperijalistička modernost u Francuskoj: kao sloboda, ili makar privid, pokušaj slobode (prema) iznutra, a imperija (prema) spolja. U Nemačkoj pak političke slobode do 1945. nije bilo unutra, a onda je pod Hitlerom došlo do ataka na slobodu svih (prema) spolja. To je mislim ključna lekcija koju iz nemačkog iskustva mi treba da naučimo, nema slobode spolja dok se ne ostvari sloboda prema iznutra. I to je moj osnovni problem s epskom poezijom, što se unutrašnja sloboda uopšte ne tematizuje, potpuno je skrajnuta.