Thursday, October 1, 2009

komentar

Nedeljama već nešto kao ne uključujem mozak, ne da mi se...
Toliko puno sam iste loopove pregledao, preslušao, analizirao da se polako gubi i sam smisao svega.
Loopovi u projektu (softveru) kao projekcija loopova u glavi. Jedni druge inspirišu i pokreću. Sviranje radi sviranje, defragmentacija podataka, veselje, dobra energija ritam, sunce.
Nema tu mesta nažalost, za izdavače, top liste, kontakte i promocije, kolateralna šteta predpostavljam koju ne mogu da izbegnem.
NIti hrlim svemu tome niti se suprodstavljam, balansiram između sebe kao šumskog čoveka i sebe kao socijalnog bića i dobro mi ide... Bitno mi je da demistifikujem stvari, što više i što češće, a posledice su upravo takve kakve moraju biti. Nema tu mesta za previše sentimenta.
Ne mogu da se upuštam u pisanje o desnici, levici, antifašizmu, fašizmu i moneti... Ne ide to iz ove perspektive, jedino da se posvetim prvim danima XX veka, ali kad pomislim na njih, prvo što vidim je pijani pajac koji ide poljem i plače i kroz suze izjavljuje kako je umro Đuzepe Verdi... i počinje film, jedan od najboljih Bertolučijevih... i rekao je, rekao je sve što bih ja napisao, slikama i zvukom...
Moje je da sviram i da radim, možda više da radim i da pomalo sviruckam... Kako god da okrenem vraćam se na to, na početak, na taj inicijalni loop, na buku u glavi koju valja objasniti, rasčlaniti, odsvirati i na kraju odpustiti. Zato retko kada stisnem to malo crveno dugme za snimanje... jer buku treba odpustiti, neka ide, kako je i došla neka odtekne...Poneki polufabrikanti ostaju na disku, zabeleženi, ostaju kao dokaz moje potrebe da komuniciram, da dajem i da vraćam... Da, njih moram lagano sklapati, otkrio sam divno zadovoljstvo u tome, kada totalno prazan i rasterećen sedim i sklapam aranžman, i moglo bi da traje danima i satima, i zato nigde i ne žurim, jer nema ugovora, nema pritiska, nema virtualnih polica koje vape za njima. Postoje nekoliko dragih ljudi, nekoliko divnih emocija koje želim da im dam, jednom, dovoljno meni, dovoljno i njima verujem...

2009 se približava svome finišu, videćemo kakvu je taktiku izabrala, dali će iskusno da ubrza ili je lipsala, što se mene tiče bila je preintezivna, ni dobra ni loša, intezivna ali poučna, jedna od poučnijih, pokazala je čega se treba čuvati i u kakvoj formi. Kako ambalaža ume da vara, kako reči i dela znaju da stoje suprodstavljeni jedni drugima. Postavljam se sve iskusnije, sa sve manje potrebe da se objašnjavam tamo gde to nema smisla... koga briga!

Evo smo odškrinuli vrata i kuhinji, polako počeli da brišemo paučinu i prašinu, navrat nanos ubacili neke ukrase, ostaje nam detaljno ribanje i poliranje, skupljanje začina i posuđa, sređivanje atmosvere i ozvučavanje, a onda ćemo se, nadam se, okupljati na degustacijama i malim koktel žurkama... bez alkohola, droge i mesa... znam mnogima je to dosadno, i ja vam ne mogu pomoći, dobrodošli jeste ali ne možemo žaliti ako se ne pojavite, o ne, nažalost izgubilo je smisla svo to čekanje...

Sezona kuvanja sa sviranjem, igranja i pevanja je danas zvanično otvorena, klavir mi nije pao na glavu, po svemu sudeći i neće što je dovoljan razlog da danas smotam jednu zeljanicu... nisam odavno, a smatram je kraljicom među pitama...

Ole, odoh na pijacu, kod Zore uvek ima svežih dobrih kora!!!

2 comments:

MARIJA said...

Novi enterijer obećava...
:)

Distorzirana Kuhinja said...

:) o Hvala na poseti