Monday, July 28, 2008

Malo o pisanju, blogu ili zar ja kuče

He he he... nisam dobro podesio ploču u kićištu i napravih zbrku i sebi i saradnicima i njihovim saradnicima i tako u krug... eto priznajem ja prvi, mada nešto mislim eksplodiraće ta vest već po ovome netu, ali što da ne, bitna je to vest, posle toliko godina iskustva, ali kao što reče danas jedan kolega, dešava se, pa naravno da se dešava, pa može i meni...

Predhodni post govori samo o meni i nikome više, te bih vole da se tako i čita, bez nekih afirmacija, teorija i mišljenja. Morao sam da napomenem, eto tako, već kad sam ovde.
Danas sam saznao da se ja nešto baš i ne cimam, ne trudim i da ostavljam utisak nekog polupanog kučeta, može biti, nisam se tako doživljavao, ali već sam rekao negde da nemam pojma kako rezonujem. Bez uvrede molim... ne započinjem debatu naravno!

Ajde ovako, uzmimo da se ovaj život dešava svima nama u glavama i da mi emitujemo neke frekfencije koje naravno po prirodi stvari rezonuju i upijamo spoljne rezonante te ih uplićemo u ono što se već dešava u nama samima i teško a da se može reći da se on, život, odvija i spolja. Mada, može se uzeti i to u obzir, pa se može reći da se dešava i u nama i van nas i da se utisci i doživljaji mešaju prepliću, svesno, nesvesno, namerno, ne namerno i tako nekako... pokušavam da se distanciram od neke filosofske misli ili teorije... i tako ponekad i nemamo pojma kako rezonujemo, ponekad naučimo da to kontrolišemo, ponekad nam je stalo, ponekad nije... Vreme prolazi u ovom našem kordinantnom sistemu i svaki dogadjaj možemo da postavimo u neku tačku i tako shvatamo da na neke stvari jednostavno nemamo uticaja. Možemo se mi truditi, trošiti svu energiju, prirodne talente i inteligenciju bezuspešno je, neko bi rekao viša sila, pa kad je tako hajde onda da ih prihvatamo kao stanje stvari, bez odbacivanja, negiranja, poricanja, skrivanja, bez nesporazuma.

Ako i stvarno u nekim momentima rezonujem kao kuče ne znači da se tako osećam, možda jednostavno u tom trenutku ne želim da trošim resurse da svesno utičem na doživljaj koji otavljam i možda ta rezonanta budi neke uspomene i emocije i pravi nekome sliku mene kao kučeta ( kuče je uzeto kao primer)... svastan toga ostavljam i drugima za pravo da rezonuju onako kao žele a na meni je da upijam onako kako umem i naravno da imam neki stav, koji je hvala Bogu uvek podložan revizijama. Neko ume da priča, neko želi da priča, neko je siguran kada ćuti, neko je nesiguran kad ćuti, neko je nesiguran u oba slučaja, neko priča kad ima šta da kaže, neko je ponekad umoran a neko bezrazložno prepun energije ali dok to ne verbalizujemo onom drugom ostavljamo samo rezonantu frekfencija koje bez nekog uticaja svesti emitujemo, koje nas u suštini okružuju... da li se tako prave nesporazumi? Ponekad sigurno da, ponekad sve prodje glatko... da li ćemo u sebi nositi te utiske i koliko dugo? Svi se mi cimamo sa sobom i jurimo balanse, onako kako umemo, razvijamo se i učimo a izazovi su uvek na nivou naših mogućnosti ili da tačnije kažem tik iznad njih, čisto da bi se morali istegnuti malo čitavim telom, ponekad stati na prste ili skočiti...
Svako jutro bi bilo super kada bi pojeli neku čokoladu ili neke integralne žitarice da pomognemo sebi pre nego što priznamo da smo umorni, a imamo naravno pravo i na to. Možemo se cimati zbog drugih ali to nema smisla ako se u isto vreme ne cimamo i zbog sebe, pa ponovo dolazimo do priče o balansu... Ovde najčešće pišem da bih sam sa sobom rasčistio stvari koje mi ponekad prave opterećenje u glavi i iskreno u poslednje vreme pišem isključivo o sebi zbog sebe a ponekad i samome sebi i nemam problema što sve ovo stoji javno razapeto i što ima posećenost kakvu ima... he he he... eto ljudi me znaju kao brbljivog a ja ponekad to i nisam... Ne želim da mi se život desi, ili nešto slično, ja se trudim da živim onako kako to u određenim periodima umem, mislim da ni jednom nisam pomislio da zbog toga neko treba da me poštuje više ili manje pa svi dajemo maksimume da bi se realizovali i svi pravimo pauze kada udarimo glavom u zid... i nekome vreme teče brzo, nekome sporo, a čuo sam da ima i onih kojima je potaman.
Nikada sebe nisam smatrao posebnim zato što sam muškog pola, niti sam nešto dublje pravio razliku među ljudima uzimajući u obzir prirodu njihovih tela. Kada nešto procenjujem i vagam, kada se za nešto vežem ili od nečega bežim uvek je to pre svega vibracija koju osećam, emocija koju osećam, reči, misli i delovanja koja čujem ili vidim... koje su opet neka frekfenicja ( sad bih ovde moga da pišem o svetlu, i zvuku, njihovim talasnim dužinama, impulsima, elektricitetu i ko zna o čemu još pa da na kraju završim s time da u suštini se sve ponovo svodi na obradu elekto-impulsa u mozgu koje resorbujemo na ovaj ili onaj način, pa bih mogao to sve da povežem dublje, pa da neđem jasne relacije između mikro i makro svemira i tako raspilavljen da blebetam sve kačeći linkove do nekih tekstova, youtube video sadržaja i naravno da bih naposletku završio postavljajući neke teološke i duhovne principe u koje ja čvrsto verujem)... i ja nisam baš nešto sklon da donosim neke velike odluke, jer duboko verujem da je svaki stav podložan promenama i da bih bio budala kada bih se čitavog života držao istih (želim da napomenem da ja pravim jasnu razliku između verovanja i stavova). Eto to je na primer ključ po kome ja nekoga i nazivam budalom. Iskreno često sam i sebe nazivao tim imenom, da ne bude zabune.
Veliko pitanje je da li je meni stalo kako se drugi osećaju, i šta se dešava ljudima koji me okružuju? Odgovor je jasan, bar meni, ali ponekad mi se čini da ga dovoljno često i jasno ne izgovaram drugima. DA! STALO mi je jako mi je stalo, stalo mi je do svake osobe kojoj sam bar i jednom pokazao naklonost, a ja problema s time stvarno nemam iako sam duboko u sebi stidljiv. DA, ponelad sam baš ekspresivan u pokazivanju naklonosti, ali to sam JA i ja tako nekako delujem. Poduža je lista ljudi do kojih mi je stalo, i da, ja brinem, razmišljam često... ponekad jednostavno ne postavljam direktna pitanja jer iskreno bez obzira na bliskost to smatram pomalo nepristojnim, ali da sam spreman da čujem, to uvek... Da i svestan sam da je to jedna od mojih mnogobrojnoh loših osobina i trudim se i nije mi žao da tu trošim eregiju da se cimam da bih bar malo ispravio taj svoj blagi konceptualni poremećaj u doživljau onoga šta jete i koliko i šta nije pristojno. Tradicionalista sam, pomalo konzervativan, čak sam jednom bio i etiketiran kao klerofašista, mada sam isto tako bio etiketiran i kao levičar i nemam toliko problema s etiketama koliko sa mišlju da ljudi do kojih mi je stalo i za koje znam da im je stalo do mene, nose ili gaje takve neke impresije i tada bih progovorio ne želeći da se pravdam, koliko želeći da se približim... da li sam i koliko bio uspešan teško da iz ove moje perspektive mogu reći!
Eto napisah sada naduži i najegocentričniji post odkada nadjoh i iskopah ovu rupu...

Jednom, nadam se, ću naučiti da ne jurim vreme, pa ću sesti i polagano se ispričati sa svim svojim prijateljima, jer ponekad iskren zagrljaj ili neki komentar na nekom od mnogobrojnih komuna portala nije dovoljan i nadam se da neću osetiti potrebu da im se za bilo šta izvinjavam.


No comments: