Friday, July 11, 2008

od dobra pobjesnio


Izgleda da je to... a šta drugo može biti.

Jutro sam ponovo dočekao sa agentima DB-a. Ovaj put su ćutali, kao da više nemaju šta da kažu...

Zahvalan sam iskreno na svemu što mi se dešava, znam da nisam podvižnik i da je to vreme davno prošlo, ali nekako duboku u sebi ja i dalje pokušavam da se borim sa svojim strastima i što više pokušavam više sam isfrustriran. Trebalo bih samo da se smejem istrčim napolje i uživam... znam. Razum mi funkcioniše još uvek ali moja potreba da kontrolišem sebe je sve veća.

Izgubljen pravac kretanja, blato i gresi... Istina je da ne mogu da se iskupim, ja ne vidim način. a nisam hteo stvarno nisam. Očigledno je da nemam snage da napustim ovaj svet i da odem u neku pećinu, ne mogu da opravdam ni jedno svoje ne. Ne smem da se radujem jer pomislim da će se raspasti ponovo sve. A sigurno grešim ponovo intuitivno osećam, treba mi samo malo vremena.

Kada bih samo malo mogao da isključim svoju senzibilnost sigurno bih profunkcionisao. Na horizontu se naziru lepe stvari a ja ne smam da se radujem i ne smem da potričim jer znam da ću da se zalepim o neki proziran zid i da će se sve ponovo raspasti... zar ne, možda i neće... Mislim previše sam bio ohol i ponosan i sad dobijam platu...

Danima sam pokušavao da se sročim i krenulo je jedan dan se samo otvorilo, i uzviknuh Aleluja i isti taj dan tako padoh u blato da su mi usta još uvek puna istog, i dok sam pokušavao sebi na bilo koji način da dam bilo kakvo opravdanja nanizaše se dobre vesti i poradovah se iskreno a u istom momentu se i prekorih... jer kako je krenulo polupaće se sve ponovo...

Nepotrebno ispucah svoju paranoju ovde, ali moja rupa može mi se... I verujem da će se pokrenuti, jednom će se sve pokrenuti... kao što je pre samo nekoliko dana sve bilo u redu, tako je možda i sad. Ja samo ne mogu da sklonim fokus misli sa jedne stvari koja me razdire iznutra i možda sam budala što to tako proživljavam ali kad ne mogu drugačije. Strast, strast moja strast... ne mogu je kontrolisati! Možda i nemam pravo ali eto... ja pokušavam i ne uspevam... i tu je crv.

Danas ponovo napravih glupost, neopisivu i neobjašnjivu... a zašto?
Pa strah me je. Pomislim da ću ponovo sve izgubiti ako se poradujem, da svaki moj osmeh pravi jednu prepreku više... ne želim da se to tako dešava, stvarno ne želim!

Postije oni momenti kada znam da mogu da zasijam i da delujem ali se često pitam imam li ja prava? Stojim iza svega što sam rekao, i mislim da ću ponovo početi da ponavljam i ponavljam i ponavljam!

Ljubav... sve je ljubav!

2 comments:

Zeljko said...

"Naša prva dužnost je da ne mrzimo sebe, jer da bi napredovali moramo imati vjere u prvo u sebe i onda u Boga. Oni koji nemaju vjere u sebe nikada ne mogu imati vjere u Boga." — Swami Vivekananda from Class on Karma Yoga. New York, 1895

Distorzirana Kuhinja said...

Da, upravo to!