Saturday, July 5, 2008

Draft….




Vrtim se, dolazim pa odlazim, pakujem misli u draft, nepovezane crtice. Teze o crtanju, rečima, naivnosti, verovanju, stavovima, rečima, delovanju, panici, kretanju, stajanju, probijanje prozirnih zidova glavom, telom, lupanje rukama, krici bez zvuka, pruženje ruke, paučina na očima... sve draftovano, traži usaglašavanje, stanja se menjaju svakoga momenta rezoniram iznutra, spolja nekontrolisano emitujem, više i nemam pojma šta... draft! Ponavljanje, neprestalno ponavljanje, sabijanje, odpuštanje, prekori, opraštanje... stojim iza svega što sam rekao... draft!
Probudio sam se i shvatio da sam okružen krhotinama razbijenih ogledala, nije bilo obaveza tog dana. Pokušavao sam da spojim sliku, staklo mi je seklo ruke. Sve se raspalo, sve se izgleda raspalo odavno, svu prazninu, nastalu preteranom kompresijom, su počele tako naglo da ispunjavaju emocija da sam se tresao. Muzika je svirala a ja sam pokušavao da ostanem svestan, vrtoglavica i suze koje se nekontročisano slivaju, pokrio sam se ćebetom preko glave, ipak nije pristojno plakati zar ne. Negde sam trebao da krenem ali nisam imao snage. Mentalnost nula bodova, više nije bilo ni analiza ni prekora, ni straha ni gorčine ni stida ili je bilo svega pa se u toj čorbi ništa nije prepoznavalo. Dobro, rekao sam sebi to sad izgleda tako i trajaće jako jako dugo, znači moraš da se navikneš. Pomračenja uma, potpuno gubljenje konrole. Slike su se raspadale jedna za drugom gledao sam taj kaleidoskop pokušavajući da proniknem smisao. Hteo sam da govorim ali više nisam znao šta, previše sam radio na suzbijanju svoje verbalne expresivnosti, očigledno pogrešno i nepotrebno. Trebalo je pokupiti sve konce, pobrojati koze, smanjiti buku u glavi i napokon otkriti gde se ja to krećem ako se uopšte krećem i hoću li napokon početi da živim.
Razapet izmedju potpuno oprečnih stavova ponovo na klackalici, priznati sebi da sam nomad, bez korena ili je i to samo jedan od mnogobrojnih načina za mazanje očiju ili ići putem kojim me vodi instikt... hmm... A razum u svemu tome. Očigledno je da previše komplikujem ne postoji način da suzbijem emocije koje osaćam, ne postoji način da suzbijem svoju hipersenzibilnost, ne mogu da se manem muzike i nisam ja KRIV!... Na svako moje neću dobijam tave šamare prirode da mi nije dobro po nekoliko dana... pa onda ako je sve to tako kako jese čemu svo ovo lupetanje? Može mi se, moja lična rupa u koju mogu da se istresam.
A u glavi buka... Propadam kroz mrak, samo to toliko dugo traje da sam izgubio orjentaciju, možda se i penjem ili penjem i padam istovremeno ili i to ne mogu da shvatim... a da možda prestanem da shvaćam i da počnem da osećam? Da se svemu prepustim raširenih ruku, da se navatam sunčevih zraka, da uzmem neku udaraljku i da počnem da pevam? Morao bih to raditi među ova četri zida jer ja i pevanje pred ljudima, crvenilo, gore uši... He hehe, sad sam počeo sebe da zasmejavam to je dobro!
Uspevam da pretočim misli u zvuke, napokon, aleluja! Teče sasvim lepo, posle skoro desetak meseci teče. Tada mi je trebalo tridesetak dana panike i patnje da se sročim i da sviram, sada više od pola godine, hmmm čudna neka godina. Mislim da je krajnje vreme da prestanem da se stidim svojih emocija!
Volim svoj ukus! Jako ga volim i srećan sam zbog toga... i ponovo na početku mogu da zaključim da ne znam još uvek šta hoću ali znam šta volim i dobro mi je bar zbog toga!


No comments: