Monday, April 21, 2008

Analize...

Ono što sigurno o sebi znam, a znam jako malo, je to da ne treba da ulazim duboku u analize stvari, događaja, osećanja. Koliko ja mislio o sebi da sam vešt u tome, uvek se potkrade neka greška. Najčešće krenem sasvim nevino u analiziranje, najčešće bez potrebe da donosim neke velike zaključke i naravno najčešće se završava preburno, preteško i naravno pogrešno. I onda tako zaveden svojim suludim idejama nastalim iz kopanja po iskopinama, koje sam prekopao već neverovatno puno puta upadnem u paranoično depresivnno ili depresivno paranoično stanje, koje me izblokira u obavljanju svakodnevnih, meni tako preko potrebnih aktivnosti. Ali nikada se ne zadriži na tome, nikad to nije dovoljno, proširi se to i dalje, van granica mog tela, mojih misli, pogleda... počnem da rezonujem, neprirodno, emocije koje nisu moje, koje mi i nisu do kraja bliske i uhvatim se u začaranom krugu iz koga mogu izaći jedino ako se iskreno i glasno nasmejem samom sebi.
Nasmejao sam se danas, tako glasno, da sam samog sebe probudio iz polu sna, istrgao sam se iz polusveta, svog malog ličnog, nakaznog polusveta u kome sam ja jedini antijunak, najveći a često i jedini krivac. Nasmejao sam se, okrenuo oko sebe shvatio da je napolju predivan dan, da je sunce napokon tu, da je već kraj aprila, da će skoro Uskrs, da sam proveo skoro četri meseca tumarajući po rubu svoje svesti, grčevito tražeći čvrst oslonac na kome ću moći malo da se odmorim, a koji sam sam sebi iz potrebe za kažnjavanjem lukavo izmicao. Nasmejao sam se dans sebi i rekao čemu to?
To sve što osećam, radim, mislim, to jesam sve ja i nema ni jedan razlog da sebe mučim zbog toga. Pa iako je ponekda teško, ponekad zabavno, ponekad blesavo, ne traje zauvek. Sve je u suštini normalno i sve je lako i jednostavno i sasvim prirodno. Sve to što jesam, što sam bio ili što ću biti sam ja. I ne treba da se bojim svojih misli, i naravno ne treba da se stidim i osećam loše zbog svojih emocija. Radi me proleće, pa šta, radi i gomilu drugog sveta i treba da me radi i treba da uživam u tome što me radi i treba da težim da budem bolji i to ne mogu nikakve staljinističke metode da ubrzaju! Prvo treba da prestanemo da činimo nasilje prema sebi, pa ćemo prestati da ga činimo i prema drugima, ako smo ga i činili.
Iskreno volim, volim jako, osećam, osećam jako... želje su prolazne, strpljenja imam i imaću ga i znam da je uredu to što osećam i prepuštam se prirodi, ovom proleću... idem da radim, da uživam u radu, da učim. Treba da učim, ali ne i sebe da peglam što ne mogu uvek i što ne mogu sve. Ima vremena ima tako dovoljno vremena za sve!
Jedan osmeh, jedan pogled, jedan nežni zagrljaj leči sve!!!

No comments: