Monday, February 4, 2008

Putovanje

Kada osetim u sebi neku veliku potrebu da otputujem, znam da nešto nije u redu...
A dans bih tako otputovao, vozom, brodom, avionom... Bilo gde, nije mi važno odredište, samo bih putovao, naslonjenog lica na prozor nekog prevoznog sredstva i gledao kako se menjaju slike pejzaža! Kako ravnica postaje brdovita, kao prolaze reke, naselja, gradovi, kako se pojavljuju šume, ovce, razbacane sitne kuce, kako se pojavljuju četinari, kamen, mora, pusinje, visoke planine, kako dan zamenjuje noc, kako pitome pejzaže zamenjuju ovi divlji neprohodni kameni stubovi kanjona, klisura nepoznatih reka... Sad bih putovao dok mi sećanje lagano netaje, uspomene blede, dok sve ne postane bleštavo belilo, ili mračna crnina tamnija od uglja. Sve jedno mi je... sad bih samo putovao brzinom svetlosti ili železnicom srbije, nije važno. Nije mi važno ni to da li idem na istok, zapad, sever, jug. Samo bih putovao, bez cilja bez odredišta. Bez potrebe da nešto vidim, upoznam, naučim. Putovao bih samo da sve zaboravim. Da zaboravm sebe! Da u tome je valjda štos! Da zaboravim na sebe... Ono što jesam, što sam bio ili što ću biti... i onako je sve to jedno veliko ništa, iluzija, jedna od mnogobrojnih projekcija ničega!

No comments: